Vinaora Nivo Slider 3.xVinaora Nivo Slider 3.xVinaora Nivo Slider 3.xVinaora Nivo Slider 3.xVinaora Nivo Slider 3.xVinaora Nivo Slider 3.x

Maturski govor... Za sve Vas...

Ocena korisnika:  2 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

 

Ovo je možda najduži maturski govor ikada, ali Vi ste nas učili da iskažemo sta osećamo i mislimo...

 

 

Prođoše i ove četiri godine, prebrzo, ako nas pitate. A možemo da garantujemo da to nije samo naše mišljenje, već i misljenje većine u ovoj sali veceras.  Svakom od vas je zablistala suza puna tuge u oku i poželile ste da još malo potraje ovo naše putešestvije nazvano ''srednja škola''. Vaše oči sijaju od sreće jer ste zajedno, ali i od tuge jer je možda ovo poslednji put da smo svi zajedno... Našu pažnju odvlači sjaj, onaj prepoznatljivi – od sreće. To je sjaj koji nas je grejao svaki dan u srednjoj školi, sjaj koji je postao sastavni deo naših  života i bez koga ćemo se teško snaći pred obavezama koje nas čekaju.

 Sjaj iz očiju mog odeljenja, svaki poseban, ali savršeno uklopljen  isijava iz svake ove reči.

Koliko god da smo posebni kao pojedinci, posebnjii smo kao celina. I ta celina savršeno radi zajedno, sinhrono i bez preskakanja. Možda i zbog ljubavi koja je tu, u našim srcima, možda i zbog tih neraskidivih veza koja su se isplele između nas, možda i u očima, u tom sjaju.  Vi ste, dragi profesori , stvorili od nas ovo što smo danas – uspešno odeljenje, a pre svega dobri prijatelji, koje će za nekoliko godina zastati na ulici i sa velikim osmehom pozdraviti srednjoškolskog druga.

 Sećamo se polaska u srednju školu, bio je četvrtak. Sećamo se da je u nama tinjalo uzbuđenje, ali nismo osećali strah... Razmišljali smo dugo o tome i nikad nam se odgovor nije nameteo, sve do jednog trenutka – do samog kraja. Do onog trenutka kad više niko nema šta da kaže, kad uzdasi pletu priču i kad srca udaraju u grudima.

 

Nema  mesta za strah, ovde smo sa svojima, sa porodicom. Zasto  bismo se plašili nečega što je dobro! Ne, nikako, tome treba samo da se radujemo, da uživamo u svakom nadolazećem trenutku sa ovim divnim ljudima koji se nalaze ovde i da pokušamo da ih zauvek pamtimo jer su oni zaista retki.

 Znate šta? Srednja škola vas ne uči samo ograničenim stvarima, već životu. Svakog od vas je naučila da pređete preko tuđe laži, preko nečijeg bezobrazluka, da oprostite, da sagledate stvari iz drugog ugla, da postanete bolji čovek. A to je cilj i vašeg života, vašeg postojanja. Svako hoda ovom zemljom, svako diše i dela, a dobra dela su najbitnija, to je ono što ostaje iza nas i po čemu će nas ostali zapamtiti, to je ono zbog čega će neki biti ponosni na nas i zbog čega ćemo imati osmeh na licu, sa kojeg se jasno čitaju sreća, ponos i ispunjenje cilja.

Mi ne bismo ostali upamćeni da nismo imali od koga da učimo, nekoga da nas usmeri i da nam svojim primerom zada domaći zadatak koji ćemo kroz život pisati.

Pamtićemo... 

Pamtićemo profesorku Gocu Rogić  . Ona nam je svojom dobrotom opraštala nestašluke, ona nam je otvorila oči i pomagala nam oko rešavanja mnogih naših nedoumica. Ona nam je književnost usadila u srca, na bajkovit način.  Nikom nije teško padalo čitanje, radovali smo se novoj knjizi.                                                        

 Draga profesorka,  uživali smo dok smo bili u vašoj učionici,koja je bila oaza mira, beg u san i jedno srećno mesto. Nadamo se i da ste Vi uživali slušajući naše priče, čitajući naše zadatke i deleći ove četiri godine sa nama.

 

 Pričaćemo ljudima i o profesorki engleskog, Ivani Stanaćev, koja nam je prvog dana škole uvukla strah u kosti, a na poslednjem času bila prva profesorka koja se rasplakala pred nama. Ona nas je opčinila i smo nju oduševili. Profesorkini časovi su bili zanimljivi, dinamični. Uporna i iskrena, uspela je svakog đaka da nauči poznavanju engleskog i to je radila sa lakoćom. To je žena koju ćemo pamtiti i diviti joj se, i kad nas budu pitali šta nam najviše nedostaje iz škole, naš odgovor će biti – njeni časovi kad su nam suze išle od smeha.

 A specijalista doktor Rade Tešović, čovek najmekšeg srca i sa najboljim šalama će nam uvek pasti na pamet kad krenemo na odeljenje rehabilitacije. Hvala Vam što ste nas trpeli kad bi malo ko tako  nešto učinio i što ste nam bezbroj puta izašli u susret.

  To isto važi i za Kseniju Čumić, profesorku koja nam je došla poslednje godine i naučila nas mnogim stvarima, koja nam je delila savete. Profesorka je obogatila naše viđenje našeg poziva mnogim primerima i slučajevima iz svog života. To je profesorka koja je svoje znanje podelila sa nama i to je ono što ćemo mi zauvek pamtiti i biti joj bezgranično zahvalni.

  Takođe, pamtićemo i profesora fizičkog Miroslava, kojem dugujemo svu zahvalnost ovog sveta jer je mislio na naše mišiće kad nama to nije padalo na pamet. Profesor  je, svojim kreativnim poligonima, činio naše časove zanimljivim i budio u nama dečji duh, on nas je vraćao u detinjstvo.                                              

    Hvala Vam što je Vaša sala postala naša igraonica u kojem smo mi bili deca bez ikakvog straha i brige na duši.

  Ako ste se ikad pitali kako mi sve znamo o svakoj kliničkoj slici za to se obratite profesorki Mariji Gujaničić, koja je direktno sa fakulteta upala u našu učionicu. Ona je profesorka koja je rasla zajedno sa nama, koja je sazrevala u profesora rame uz rame sa nama i koja je, uvek raspoložena za priču sa đacima, davala poneki savet  jer ipak – ona to najbolje zna.                                                

Profesorka, mi smo ponosni na Vas, šta Vi imate da kažete za nas?

 A sad se obraćamo osobi koja nam je bila pre svega veliki drug, koja nam je bila podrška, koja se prema nama ponašala kao prema sebi ravnima i koja nas je maksimalno štitila i čiji nadimak sve objašnjava  -  Bokici Bombonici. Želimo da se zahvalimo za sve što ste uradili za nas ove četiri godine, za sve ono što ste nam oprostili, što nam je najprijatnija praksa bila sa Vama i što ste profesorka koje se samo poželeti može. Nadamo se da ćemo zauvek moći da računamo na Vas i svu dobrotu koju nosite u srcu, jer je ona postala sastavni deo nas i našeg odrastanja. Nadamo se da ćemo uvek moći da računamo na Vaše savete, jer su nas oni vodili kroz život. A pre svega se nadamo da ćete nas zauvek pamtiti, jer mi vas sigurno hoćemo.

  „Zašto? Zašto je to tako? Kako to? Objasni mi... Limfa.. Venska cirkulacija!“ Svako od fizioterapeuta kad čuje ovo pitanje naježiće se i osetiće istu onu nelagodu koja ih vraća u prvu godinu (časove masaže), u kabinet broj dva, ispred profesora Bobana Nedića . Druge će vratiti u treću godinu, u kabinet broj devet dok su odgovarali kineziterapiju. Pogađate, isti profesor, naravno. Ali on nas je naučio da se sami snađemo, da sami otkrijemo nejasnoće i da sami zaista sve možemo. On nas je naučio da budemo samostalni, da budemo uporni, da ne odustajemo nikad i on je osoba koja nas je pretvorila u sveznalice o funkcionisanju kostiju, zglobova, a najbolje mišića. A pre svega, u osobe koje imaju jasan cilj pred sobom i koje grabe do njega, ali uvek u timu. Jer je to njemu najbitnije, timski duh, zajedništvo i uspeh je neizbežan.

 Hvala Vam što ste nam ispredavali jednu od najvažnijih životnih lekcija.

 Na prvi pogled hladna i sa pogledom koji te uplaši, ali već na drugi primećujemo blagi titrajući osmeh u uglu usana. Možda ste je sreli ponekad u bolnici ili u školi, ali da, ona samo nama predaje - profesorka Kaća Mladenović.  Ona nas je naučila lepom ponašanju u bolnici, što je najbitnije. Kada nas pohvale zaposleni u istoj, svima nama upravo ova profesorka padne na pamet. Da ne pominjemo da smo vladali odeljenjem fizikalne terapije zbog nje i da baš zbog nje niko od zaposlenih nije se plašio da prepusti pacijenta u naše ruke, a oni su uživali. Hvala Vam za to.

 I na kraju, kao šlag na tortu i kao kruna svega što je lepog, dolazi naša razredna, Mirjana Mitrašinović, osoba koja nas je ujedinila i koja može da se pohvali da ima najviše dece. Bila nam je kao druga majka tokom sve ove četiri godine, naša najveća podrška, motivacija, najviše ljubavi smo dobili upravo od nje, a najviše sreće je bilo u vazduhu  upravo na njenim časovima. Zaista, ona je bila naša kraljica, naš svetionik tokom ovog školovanja, naš najveći utisak koji nosimo iz ove škole. Ne bismo mi bili ni pola toga što smo danas, ne bi se o nama vodilo ni pola priče, koliko se vodi u nastavničkoj kancelariji, da nije bilo žene koja je umela da nam bude u isto vreme i autoritet i prijatelj, koja je u isto vreme umela i da nas grdi i da nas teši i koja bi za svoje odeljenje i poslednju kockicu čokolade dala.

 Vi ste bili sunce našeg odeljenje, to ćete zauvek i ostati. I kad nas pitaju o srednjoj školi svi ćemo reći da smo imali najbolju razrednu, sa ponosom u očima i sa drhtajem u srcu zbog nedostajanja. Ali ipak, sreća će prevladati, jer se ovako dobre stvari nikad ne završavaju...

  Jer se dobre stvari nikad ne završavaju...

 Zapamtite ovu rečenicu kad budete izlazili napolje, na kraju ove maturske večeri, kad se budete opraštali sa drugovima iz odeljenja. Umiriće vas. Nas jeste.

Predobra smo mi generacija da bismo se završili, da bi nam se kraj uvukao u kožu. Nema nama kraja, ovo je svima tek početak. A ono što dolazi će biti samo bolje i bolje. 

Zato,

Hvala svima koji sede u ovoj prostoriji: direktorki Bogdanki Đorđević, svakom profesoru, svakom đaku i hvala našem domaru Kolu.

Hvala vam što ste učinili da generacija '96 bude nezamenjiva i što smo zajedno ispisali jednu divnu istoriju na koju smo svi ponosni i o kojoj ćemo, kad budemo stari, u radosti,  pričati našim unucima. Tako se ova naša naša pustolovina nikad neće ugasiti, niti zaboraviti...

 

Odeljenje fizioterapeuta, IV7

  1. jun 2015.

 

 

 

 

 

 

Uzela sam diplomu da sam završila srednju školu i srećna sam, nekako imam osećaj uzvišenosti. Imam u rukama zanat.

 

Zbog svega što danas jesam i što osećam, imam potrebu da zahvalim svima Vama. Imali ste mnogo strpljenja i razumevanja. Pruženo mi je mnogo podrške i pompoći. O tome kako ste me naučili da volim i cenim ovaj posao, malo su sve reči.

 

Zato, hvala svim profesorima na onome što su utkali u mene. Niste ni svesni koliko cenim što su Vam lekcije o tome kako da budemo bolji ljudi nekad bile važnije od gradiva. Posebno profesorima prakse jedno veliko hvala što su me naučili koliko pružena pomoć onome ko ne može da mi uzvrati, može da me promeni.

 

Hvala svim radnicima škole koji su „nevidljivi“, a koji su mi omogućili osećaj da je ovo moja kuća, i tako me neosetno pratili.

Hvala posebno direktorki škole na neizmernom razumevanju i pomoći. Hvala joj što toliko voli svoju školu. To se vidi na svakom deliću prostora i svakoj izgovorenoj reči.

 

I hvala mom odeljenjskom starešini što je svojim poverenjem učinio da budem još bolji čovek, što je uvek, baš uvek razumeo moje padove i pomogao mi da opet ustanem. Nije mu bilo lako.

 

Svi ste mi pomogli da naučim šta hoću i kako da se za to borim. U meni će uvek biti deo svih Vas jer ono što sam dobila učenjem ovde 4 godine neponovljivo je.

 

Ovo je najbolja škola za mene i želim da tako bude svima. Znam da će tim sačinjen od ovakvih profesora i onih koji nisu to profesori to umeti.

 

 

Hvala za sve!

Sonja Radulović,

bivša učenica naše škole,

student  Fakulteta primenjene fizioterapije u Igalu

VODIČ KROZ ŠKOLU